MOGU, MOGU JA TO.
Pjesma je autoportret kroz pokret: dan se raspada na obaveze, planovi nisu sasvim jasni, ali ideje i unutarnji zamah stalno pronalaze prolaz. Refren ne tvrdi savršenstvo; više zvuči kao ritam kojim se ide dalje.
MOGU JA TO
Tekst: SaH
Neka se dan raspe na sitno.
Neka je sto obaveza pod hitno.
Dok vrijeme preslaguje svaki atom
i mijenja lice sat za satom.
Ne brojim unaprijed korake.
Ne mjerim dubinu svake tugovanke.
U meni postoji vješt izraz
da od raskršća napravim prolaz.
Ne pitaj kako.
To je naprosto tako.
Kako tako, kako tako, kako tako.
Mogu, mogu ja to.
Nekako uvijek
mogu ja to.
Pola srcem,
pola letom.
Mogu, mogu ja to.
Pola ledom,
pola vatrom,
mogu ja to.
Ponekad krenem kao plima
sa šakom svjetla u džepovima.
Sigurna u sebe, dobrog uvjerenja.
Moj elan ne traži dopuštenja.
Ne pravim raspored.
Ne znam unaprijed.
Stvari se otvore same
kad im priđeš bez galame.
Ne pitaj kako.
To je naprosto tako.
Tako, tako, tako, tako.
Mogu, mogu ja to.
Nekako uvijek
mogu ja to.
Pola srcem,
pola letom.
Mogu, mogu ja to.
Pola vodom,
pola vatrom,
mogu ja to.
Kao, kao, kao, kao, kao.
Kao rijeka kroz kamen.
Kamen, kamen, kamen.
Korijen koji traži znamen.
Znamen, znamen, znamen.
Iskra koja zrakom pleše.
Pleše, pleše, pleše, pleše.
Vjetar koji usmjerava kiše.
Kiše, kiše, kiše, kiše.
Mogu, mogu ja to.
Nekako uvijek mogu ja to.
Pola srcem, pola letom.
Mogu, mogu ja to.
Pola ledom, pola vatrom.
Mogu, mogu, mogu, mogu.
Mogu, mogu, mogu, mogu ja to.
Ponekad imam sreće.
Ponekad nadahnuće.
Čisto zadivljujuće.
Ponekad ideje moje lude,
lude, lude, lude, lude,
i mene samu začude.
Mogu ja to.
Mogu, mogu, mogu, mogu ja to.
